fruškoMorski koMo 4
ajde kukavice, ustaj. al se ovaj tvoj exitaš ukenjao. gde ih nalaziš, majkeliti? uplašio se švrće? pljusnula me vodom još jednom. to me je totalno razbudilo. i treba da ga se plašiš. tresnula me je po obrazu dva puta i unela mi se u lice. mnogo si bre lep da bi bio hrvat. jesi mešanac, a? više mi je dosadila sa tim hrvatima. znao sam da postoje ali ne i da su toliko omraženi na funkcionerskim posedima. šta me šamarate? viknuo sam. ja sam čist srbin. iz australije. pogled joj je postao blag i ljubopitljiv. odrastao sam na parohijskom imanju oca vićentija. uz njegov blagoslov i podšku sam i došao u srbiju. on želi da mu pišem kako ljudi ovde žive. obični ljudi. sve ostalo može da prati i iz australije. izgleda da sam ostavio utisak. po prvi put sam video aždaju kako se smeje. razvukla je usta i zasijao je porcelan u onom polumraku, mada je jedan prednji bio čudno iskrivljen. prislonila je upljuvana usta na moje čelo. dobrodošao sine. ajde, deco, neću vam više smetati. naglo je ustala i dok sam pogledom tražio malu, već je nije bilo. marija je ušla sa krpama i počela da briše. znači srbin? sad mi je lakše. brisala je i cedila i osmeh joj je bio sve veći. nisam mogao da verujem koliko je dobro što sam srbin. baš ovde. baš sad. bila je tako seksi sa tim krpama, na kolenima i tom kantom. videla je moju želju u očima i rešio sam da joj dokažem svoje srpstvo.sad i tu.na prečac.
večerali smo i pričali do kasno. majka joj je bila priprosta žena, i upravo mi je to trebalo. priče običnih ljudi. mada. ovde mi se sve činilo neobično. a posebno ta matora aždaja. priznala mi je da je porculanere tek nedavno ugradila. zbog partije. he, sinko moj. lako je vama tamo u belom svetu. imate zakone. imate sud koji to poštuje. vidiš, ovde cvikaju samo od tog suda u zazburu. nasmejao sam se, a ona je nastavila. ovde ti je drugi aršin, i svi moramo tako. mljackala je i punila usta. nije ti to moja pamet. ja samo slušam o čemu se u partiji priča. i tako radim. a pre pet godina marija i ja smo gladovale. jel znaš? neočekivano je uhvatila malu za ruku i učinilo mi se da su obe spremne da zaplaču. da bi ih presekao ponudio sam ih sa patê de foie gras. ovde se valjda kaže pašteta od patke. matora je namazala debeli sloj, zagrizla i pljunula. jebote, od čega je ovo, od kafe? mala i ja smo se smejali dok je ona već sve izbacila u kantu. želeo sam da je pitam o toj partiji, ali kao i uvek, neka kost mi je stajala u grlu. samo sam ćutao i gledao. trebalo mi je vino. očajnički. pogledao sam malu, pa prema salonu i namignuo. razumela je.
mama, pričaj mu o švrći, možda će da svrati, pa da zna kako da se ponaša, a ja idem do bifea. šta ćeš ti? matora je živnula. donesi mi šljivku, onu domaću, da properem ovu kafenu kremu. a onda se okrenula meni. vidi sinko, nemoj ništa da se bojiš. ako si srbin. nemamo ni švrća ni ja ništa protiv hrvata, samo ih mrzimo...a i živimo od toga, razumeš? zubima je otkinula parče kobasice i nastavila da mumlja. evo sad ću da ti objasnim baš na njegovom primeru. čovek iz siromašne porodice, s nekih brda došli. ma sećam ih se još dok su se naselili, nisam mogla ni da izbrojim koliko ih se rodilo. ko prasići. sve sestre, malo braće. nikakve škole nisu ni mogli da završe. a i da jesu bili bi sad još bedniji. opet je mljacnula pa obrisala krpom oko usta. nego ti taj švrća (a inače mu u krštenici piše tomislav, ali to ne sme niko ni da pomene). nego, on ti ne bude glup, pa već iz srednje škole počne da pravi sranja. to je bio jedini sigurni put za službu, u njegovom slučaju. naputovao se taj. i obogatio. i ko zna šta radio. možda i ubijao. ja ne znam. a, i da znam, ne bi ti rekla. eto, čovek živi od toga. jel razumeš? baš ga briga. mož svako da mu prdne pod prozor. i prdež će zadaviti golim rukama. srećom, moja flaša je stigla. neki lokalni bermet. stresao sam se. da li od prvog gutlja. ili od priče. ne znam.
