fruskomorski

fruškoMorski koMo 3

trčao sam trim stazom kroz stoletnu šumu. video sam samo stabla i grane. odjednom sam stao i slušao. samo slušao. divljinu. osetio sam da ne treba da idem dalje. ali sam krenuo. posle tri koraka osetio sam beton. pred očima mi je pukao beton. teniski teren, skwoš teren, košarkaški teren. usred nacionalnog parka. nisam mogao da verujem. svuda okolo šuma, a ovde – prostranstvo, i to besprekorno. neko je očigledno pokupio svaki list koji je pao tokom dana. betonska dolina. legao sam i gledao ptice i pio Porto. gledao, pio, slušao i upijao zrake nestajućeg sunca. a onda je došla ona. jesi li poneo hranu? pokazao sam joj bačenu kesu. sela je pored mene i prstima odvajala losos od lososa, sir od sira. sve tanko. hranila sebe i mene. pojio sam nju i sebe. bili smo kao ptice. bili smo srećni, i već pomalo pijani. ona malo više. jesam li ti rekla da kad vrištiš na ovim terenima, gore se ništa ne čuje? a ovde odzvanja. sklonio sam joj lokne s očiju. misliš čuje se eho? mislim čuje se eho. odgovorila je i nežno spustila usne na moje kapke. najnežnije do sada. nažalost, seks na betonu je bio nespretan i grub. odlučili smo da nam ni ne treba. legla je pored mene i počela da vrišti, onako bezveze, a ja za njom. sve je odjekivalo. ptice su nam se pridružile, a onda smo se smejali i smejali. ne znam koliko je to potrajalo, ali mrak je već bio nad nama.

hajde, idemo. rekla je. pričaću ti usput, valjda ćeš nešto zapamtiti. nisam bio siguran, ali sam je poslušao. kao i uvek. odjednom, niotkuda puče glas. grub, muški. seko, kad se pomazdiški vraća? jedna ljudina od čoveka je stajala u daljini. za tri nedelje, javiće ti se, ne brini! otpozdravila je marija. znali su se očigledno. veliki je nastavio šta je, novi macan? jel naš? jeste. pokupila sam ga na exitu. ogromni čovek je već otišao. i mi smo krenuli nazad. ko je ovaj? pitao sam, iako me nije ni interesovalo. osetio sam malo da mi je krivo što sam samo jedan od mnogih. izgleda da je to univerzalno muško osećanje. u ovakvim trenucima. iako je nisam ozbiljno shvatao. ipak, lepota i seks su činili svoje. misliš Švrća? e, pa mi ti ga zovemo drvoseča. ima tu fabriku drveta ili kako se već zove i to pili li pili. po ceo dan. posle dolaze kamioni i nose sve u rusiju ili belorusiju. jao, ne znam više. uglavnom u tom pravcu. pogledao sam je u neverici. u mraku su joj se samo sijale oči. ne pričaš puno. što? koračala je polako i glas joj je bio sve tiši. rekla sam ti da ću ti sve reći, šta god te interesuje, a ti piši. objavi u australiji. nemoj ovde. opasno je. za sve, za tebe, mene. odjednom je stala. vidiš koliko te volim. pričam ti o svemu. a ti samo ćutiš. i dalje sam ćutao. nisam voleo ženske razgovore, a bio sam slab da prekinem ovu njenu ljubopitljivost onako kako sam jedino umeo. pričaću ti drugi put. može? uhvatila me je za ruku i nastavili smo do gore peške. na našem, trećem spratu, bilo je upaljeno svetlo. uplašio sam se i odmah se okrenuo ka njoj. ne brini. to je majka. večeras će spavati ovde. tata je ponekad istuče, pa se pokupi. dođe kod mene i liže rane. to ti je u srbiji isto normalno, to znaš? pogledala me je sa osmehom i tupavo sam klimnuo glavom. iako sam odavde, samo sam slušao o balkanu i balkancima. često sam se čudio što ni trunku te grubosti nisam osećao u sebi. čak i kad se napijem. onda sam bivao samo tužan i izgubljen. baš izgubljen.

gde ste golupčići? jel' bre, jel ti pričaš srpski? izronila je aždaja iz mraka i turila mi prst na prsa. ma pusti ga mama, priča, samo nije od pričljivih. ajde, ostavi nas. mala me je branila. e, pitao švrća za pomazdiškog. aždaja se ukočila i bacila vatru. nije valjda video ovog tvog hrvata? budalo jedna. znaš li ti da je on klao po ratištima njih kao piliće? on ti je bre bio u nekim crvenim krletkama šta ti ja znam. pogledala me je izbuljeno. jel ti mene išta razumeš, jebote bog? mora da sam se sručio na pod i lupio glavom o nešto tvrdo jer se više ničeg ne sećam. blokaut.