fruskomorski

kako se zove ovo mesto? gde smo sada? gledao sam je kako halapljivo jede i čekao odgovor. fruška mora. nisi znao? vidiš, da bi se izgradila ova vila, posečeno je dosta šume. ne znam tačno. a ova planina je nešto kao nacionalni park, pa ima dovoljno. ne brini.

nasmejala se, kao da je to tako normalno i nastavila. svako jutro dolaze radnici gradske čistoće, gde radi moja mama, i sređuju imanje. šišaju travu, održavaju vrt. ona mi je i namestila da radim u ovoj vili, dok nisu tu. to mi je letovanje. prošle godine sam koristila bazen, ali sam zeznula nešto oko pumpe, pa mi je ove godine zabranila. ali, nemoj da brineš, možemo provoditi vreme u dolini, igrati tenis, košarku, svašta. nagnula se i usnama prešla ovlaš po uvetu. svašta, bukvalno. toliko je daleko da se ovde ništa ne čuje. ležao sam na jednoj od terasa i gledao prostrano nebo dok sam se desnom mašio za prelepi beli Krstač. otkrovenje na ovim prostorima. osetio sam kako klizi. vino i ona. zatvorio sam oči.

hajde, ustani. probudio me je njen glas. mala je stajala obučena iznad mene i delovala je nervozno. sad su mi javili. dolaze iz kanalizacije. skočio sam i brzo se obukao. dan je bio topao i dugo je trajao. vino mi je već iščililo iz glave, i to nije bilo dobro. nikako nije bilo dobro. Marija, jel slobodan put do kuhinje na drugom spratu? nestrpljivo me je pogledala. dobro, ali požuri, kreni ovim stepenicama što vode u suteren pa izađi na odmorištu. drži se samo leve strane, pošto radnici dolaze sa desne i proćiće kroz svih sedam kupatila. ajde brzo, ponesi i meni nešto da pojedem, znaš onaj smrdljivi sir i lotos. znao sam da misli na dimljeni losos. i onda idi pravo dole kroz garažu, pa izađi kroz izlaz gde piše 'tereni'. u redu. poslušao sam je. uglavnom sam se i time bavio od kako sam u ovom raju na zemlji. odlučio sam da iskoristim svaki dan. a posle ću pisati. šta me ionako čeka u australiji? rad na crkvenom imanju. o tome joj nisam ni pričao. bolje da ne zna. svako od nas nosi svoj krst. ovo će biti moj mesec odmora od svega. moj mesec zaborava. promicao sam pored raznih soba i nisam se usuđivao da otvaram vrata. žurio sam i srce mi je kucalo, ne znam ni sam zašto. pre nego što sam ušao u kuhinju provirio sam u salon. toliki kič u životu nisam video. skupa imitacija. teške zavese. ulja na zidu. suviše masno za moj stomak naučen na jednostavnost i alkohol. međutim, baš taj alkohol, kao da me je navodio i privukao sebi, ruka mi je sama prišla ormariću i okrenula ključ. bože, ovo nisam video ni kod našeg popa u podrumu. mozak mi je radio brzinom svetlosti i nepogrešivo odabrao matori Porto. prvo belo. sad crno. aaaa, ti si novo meso, a? a? marijin ili matorin? rhrhrh. zaorktao je radnik o uniformi i otperjao. nisam ni stigao da se uplašim. samo su mi noge ostale ukočene. stezao sam flašu. bila je još cela. i puna. to je najbitnije. uleteo sam u kuhinju i pokupio marijinu omiljenu hranu. jedva sam našao put do garaže, a još teže izlaz prema terenima. imao sam utisak da se vrtim po betonskom lavirintu. usred nacionalnog parka. blesavo. ovi ljudi su blesavi. kako je mala samo pričala o sečenju šume, kao da je to normalna stvar, ima je dovoljno. ovoliki bunker od kuće ne bih očekivao ni u prostranstvima sibira, a kamoli u svojoj maloj otadžbini. i ovi radnici. dolaze i rade i nikom ne pričaju, verovatno. možda bi onda izgubili posao. možda. kako je čovek imao obraza da sve saseče i izgradi vilu? kako se nije plašio novinara. pa nije ovo igla u plastu sena. jedna je fruška mora. a možda srbija i nije herojska prapostojbina. možda je sve to bila laž. i zašto me je otac vićentije poslao da pišem o malim ljudima? moje lutanje je trajalo taman koliko i sumanuto razmišljanje. da li mi to bubnja u glavi od seksa, vina i čudnih ljudi, zgrada i priča. exit. izašao sam.

otvorio sam oči i ugledao šumu. debelu. baš šumu. još mi je beat bubnjao u glavi i brlja u stomaku. pojurio sam ka prvim vratima koje sam video i ispovraćao se. tek sam onda shvatio da je to u stvari neka vrsta američkog plakara. kao u filmovima. srećom dovoljno velik da ništa nisam uništio. okrenuo sam se ka krevetu, kad tamo crvene lokne. bože, gde sam sad zaglavio? poslednje čega se sećam je tvrđava i lokalno događanje exit. a šta je sad ovo? zaorbljen sa crvenokosom. provirio sam kroz ogroman prozor i osim šume video da sam u nekoj vili, po ugledu na dvorac. baš zarobljen. sa crvenokosom u dvorcu. sad je još trebala da naiđe aždaja.

i naišla je. u nekoj maslinasto-zeleno-narandžastoj uniformi, sa ispranom farbom i starom trajnom. proderala se. marija ustani. opet dovlačiš strance sa tog Exita. jesi li koristila one gumice što sam ti onomad ušila u haljinu? crvenokosa iz kreveta se mazno nasmejala. ne brini mama. sve je u redu. i nije stranac. hrvat je, to jest srbin iz hrvatske, ili hrvat iz srbije. ne sećam se više. šta si ti maco? gledao sam ih ne mogavši da se setim ni kako se zovem i opet se okrenuo ka onim vratima i tu dokrajčio posao. jebemte glupu, glupačo, šta dovlačiš landrokaše. treba da izgubim posao zbog tebe. jel treba letovanje da mi upropaštavaš, paorko. idem na posao, a kad se vratim da se sve blista. mala je sad ustala onako gola, prišla matoroj aždaji i poljubila je u obraz. mamice. pomazdiški se neće vratiti još tri nedelje. pusti me da uživam. sve će biti sređeno. okrenula se meni i prstom pokazala na ženu koja se okrenula leđima da izađe. jkp čistoća. ćutao sam. bilo mi je drago što matora odlazi. štštšt, šta si rekla? to su izgleda bile moje prve reči. matora radi u gradskoj čistoći. održavamo vilu bogatog funkcionera. jesi li čuo za pomazdiškog? mala je bila lepotica i poželeo sam da se totalno uključim u razgovor. da ne delujem više kao kreten koji se usrao. nisam čuo, ali sigurno mu je i deda bio bogat. ovakav dvorac usred šume? to i kod nas u australiji retko ko ima. šuma je bogatstvo. mislim da je moja rečenica ostavila utisak. mala je širom otvorila oči i nasmejala se. pa ti ništa ne znaš o srbiji. očigledno. što su ti dede bile siromašnije, to si ti bogatiji. ovde. i obrnuto. vidiš, ja se sad bojim za svoje potomstvo. mama se u poslednje četiri godine od kad radi u čistoći baš obogatila. ali to nije bitno. sad mi se unela u lice i već me je uhvatio strah da imam užasan zadah. baš užasan. zato sam naglo ustao, prišao prozoru. nemoj kroz prozor! povikala je i odvukla me je u kupatilo. nisam mogao da verujem šta vidim. đakuzi kada, najlepša keramika i uopšte, čitava prostorija je bila opremljena vrlo eksluzivno. taman sam skinuo one čudne gaće koje sam imao na sebi kada se mala vratila. nasmejala se i prišla mi. hajde da napunimo đakuzi i da se brčkamo. jesi li čuo, imamo još tri nedelje ovde. juče si mi rekao da možeš da se vratiš kući kad god hoćeš. budi ovde sa mnom. biće nam lepo. uvek sam imao problema sa svakodnevnicom kada piće ispari iz glave. malo sam je odgurnuo i bilo mi je krivo kad je spustila pogled. čekaj da ti objasnim. rekao sam. ja sam pisac i došao sam u srbiju da vidim kako obični ljudi žive. teško mi je što sam se uopšte našao ovde. danas je trebalo da bude moj prvi radni dan. danas je trebalo da budem u grgetku i pišem prvu stranicu svoje nove knjige. mala je opet podigla glavu i svojim zelenim očima počela da me zavodi. ajde ovako. ja ću ti pričati kako žive ljudi u srbiji, a ti ostani sa mnom i piši. važi? onda je povukla ruku sa mojih grudi naniže i osetila pozitivan odgovor. nisam imao kuda.