fruškoMorski koMo 9

Published on 22:31, 04/07,2008

ovo je bilo prvo jutro koje je donelo svežinu. prirodnu svežinu. isključio sam klimu i otvorio prozore. oblaci su bili kao paperje. sasvim drugačiji od onih u australiji. pogledao sam u mariju i zamislio je kao deo oblaka. već dugo nismo bili van ovog bogatog zatvora od vile.

kao da mi je čitala misli. otvorila je oči i jednostavno rekla hajmo na jezero. na licu mi se odmah videlo oduševljenje. zar ovde postoji jezero? mala je ustala. onako gola protegla se. protrljala oči i krenula prema meni. rukom sam joj pokazao vrata. nećeš od mene ovde ništa dobiti. bežimo u prirodu. voleo sam njenu poslušnost. dok je nestajala u hodnicima čuo sam kako pevuši. osetio sam čudan talas u sebi kao vetar i šuštanje lišća koji su me pozivali iz daljine. moja sreća je tog trenutka bila opipljiva.

jurili smo kroz šumu i smejali se. ovaj put nismo išli ka našoj gluvoj dolini, već ravno, ravno, prema sve jačem suncu. prema sve ređim stablima. izašli smo na otvoreno. a onda je pukao vidik. blesav i lep. baš lep. očekivao sam neki okean ili bar more. a ono samo štrafte kukuruza, i nekog sitnog rastinja. preko puta, u daljini, samo voćnjaci. ono tamo su ti kruške. a odmah pored, vidiš, to su ti kajsije. pogledao sam je. gde je jezero? priljubila se uz mene. ako budemo pratili tu liniju između krušaka i kajsija doćićemo do jezera, za jedno dva sata.

da li je prošao sat ili dva, nisam znao. ležali smo i dalje tu, na proplanku, polugoli. njene zelene oči su odjednom postale oprezne. čuješ li ? hitro je ustala i počela da se oblači. pratio sam je, a da ništa opasno nisam video. potmuli zvuk iz daljine je postajao sve jači. uhvatila me je za ruku i vukla me je prema njemu. ubrzo smo izbili na put ka dolini kojim je prošao staromodni traktor. nisam mogao da verujem koliko je bio bučan. hajde požuri, to je marko. odvešće nas do jezera. povukla me je ponovo i već sam osećao kako kao dete jurcam po prašnjavom putu dok se noge same od sebe odmotavaju i jedna drugu sustižu. da li je to bio trenutak slobode. gotovo lebdenja u užasnoj mešavini izduvnih gasova prašine i bezbrižnosti? polako smo ga stizali, a i on je nas primetio te je malo usporio. marija je ubrzala i trčeći paralelno sa njim nešto dovikivala. onda ja màšina stala. jedva sam se zaustavio i prišao mariji i njemu. pružao sam ruku da se upoznam sa simpatičnim mladićem za volanom. međutim, pružio mi je levu ruku. marko. marko iz šatrinaca. uzvratio sam čvrst stisak. ozzie. ja sam marijin drug. a pogled mi je još bio prikovan za beživotni kratki rukav koji je visio preko desnog ramena. patrljak ruke se nazirao, ali ruke nije bilo. koliko god da sam se trudio, pogled mi je i dalje bio prikovan za ono što ne postoji. možda su to bile samo sekunde. video sam da je primetio i svađalački pogledao. šta si se ukočio, imaš neki tik? a onda odjednom razvukao usta u osmeh i mahnuo glavom prema prikolici. ajde uskačite. kad dođemo do jezera prčaću ti o ruci. super ja vozim i levom, videćeš. ajd' penjite se! kao po naredbi smo uskočili u prikolicu. osetio sam da gorim od sramote. mala me je zagrlila. šta si se utunjavio. ma svi tako reaguju kad ga vide. mi smo se već naučili, a posebno on. izgubio je u slavoniji, na ratištu kad je imao 20 godina. ma nije ništa strašno! ajde, biće nam lepo na jezeru, ali da znaš da je veštačko, i može da se pliva. možda će i marko sa nama. super pliva samo sa levom rukom. aaaajde, kao da nikad nisi video invalida. pa toliki momci su izginuli na ratištu, a ovi što su se vratili kao bogalji već su se pomirili s tim. šta se ti, molim te, ubacuješ u bedak? nastavila je da priča, a ja sam prestao da je slušam. u glavi mi je bio samo onaj patrljak ruke i veselo gorštačko lice. kako je to bilo različito. tako u suprotnosti jedno drugom. da li je moguće da me je to pogodilo. ili sam se jednostavno uplašio. čega ? uplašio čega? (Dalje)


fruškoMorski koMo 8

Published on 11:15, 04/01,2008

aaaa. ti bi htela da mu ja otkrijem tajne svoga bratstva?

 

moraćeš duplo više da me napiješ, ne? marija se nasmejala, zagrlila ga i nešto mu šapnula. dobro de, pričaću mu samo o strejt facama, a ti donesi nešto da prezalogajimo. okrenuo se prema meni. opet je bio onaj stari. slatka moja, ovo ti moram ispričati. uhvatio me za koleno i opasno se približio. to zna samo marija, a sad i ti. rekla mi je da ćeš te stvarčice o kojima ti pričamo štampati tamo dole, ne? klimnuo sam glavom i trudio se da delujem ozbiljno. i pouzdano. doduše, nisam bio siguran da li mi je pošlo za rukom. flaša je već bila prazna. bilo mi je jasno da on ni ne razmišlja o tome. sklonio je ruku i udobno se zavalio. videlo se da već unapred uživa u svojoj priči.

ovo ti je najsvežiji primer. jedna bolnica u blizini. u stvari, nije bolnica, već ono za kerove i mačke, znaš? malo, malo pa nešto nabavljaju, neke aparate. to ti sve ide iz budžeta, ili da ti prevedem, novca poreskih obveznika, tih tvojih običnih ljudi, o kojima pišeš. sad zimus su nabavili neki aparat, zvani pet – verovatno se tako zove pošto se radi o ljubimcima. i naravno, našao se jedan junoša, zelembać novinarčić, a uz to i sin lokalnog glavonje. ne znam kako, nabavio dokumenta, doneo mi čovek originale, ma sve po redu, ne? ovi u bolnici potraživali pola miliončeta od države, na račun nabavke, a u stvari platili pola toga. ostatak podelili međusobno. kupili auta, stanove u okruženju. možeš misliti? i naravno da sam popizdeo! meni ni pinčike. srećom, zelembać ih uhvatio i to sa svim paprima, dokumentovano. moram da ti priznam da nisam navikao da ti mladi deluju tako brzo i efikasno. što je najbolje, iza njega tatica, glavonja. i to prilično veliki. hihihi. odjednom je počeo da se smeje i rukama pokazivao veličinu. verovatno glave. nisam ni uspevao da ga pratim u ovoj priči o kućnim ljubimcima, a kamoli da shvatim zašto se smeje. čekaj, presekao sam ga, sad mi ništa nije jasno. zar mi nisi ispričao da ti je zadatak da takve stvari ne objavljuješ? cerekao se još malo pa nastavio. ma naravno, naravno! ali zar ne shvataš? čitava ta situacija, brzina, dokumenti, tatica!!! sve je to diglo cenu, ne? cimnuo sam Đilkosa, i čovek zavrnuo tatici jaja, tatica zelenku, a ja dobio letovanje u Dubaiju (ono za Maldive je druga priča, to zaboravi). znači letovanje za prvi maj! i sad se smejem. kako je to izgovorio, tako se i uozbiljio. stvarno. ovo je bio jedan od slađih poslova, ne? sad sam već i ja shvatio o čemu se radi. bilo mu je drago kada je video razumevanje na mom licu. a šta je bilo sa ambicioznim novinarem? novinarom? junošom? uspeo sam konačno da sastavim rečenicu. dobio i on neko putovanje, usavršavanje, šta ti ja znam. ma, svi smo nagrađeni. besplatno – pomislio sam. pa zar je moguće da nema mogućnosti da se takve stvari objave? bio sam iznenađen, isto koliko i pijan. uvek ima šanse, moj ozzie, samo je takvih novinara i časopisa sve manje. mislim da ih više ne možeš nabrojati ni na prste dve ruke, samo jedne. pogled mu je već bio leden. gledali smo se u muku. nisam se usuđivao da pitam. nije se usuđivao da kaže. čuli smo da se marija približava iz kuhinje. spustio je ruku na moje koleno i uneo mi se u lice. da, i ubijali su. nećemo više o tome. samo sam klimnuo, i slučajno, sasvim slučajno, u strahu, namignuo. otelo mi se.f


fruškoMorksi koMo 7

Published on 00:34, 04/01,2008

 

sedeo je prekrštenih nogu u kičavom salonu. baš kao neka frajla. lagano je povukao dim. sedi ozzie, tu pored mene, dok marija ne skuva kafu. sipao sam ti i domaće vino. hihihi. ovo će ti zavrteti glavu, i tako to. namignuo mi je. već sam osetio da ćemo postati drugari. bio je bistar. i neobično lep. sklonio je pramen sa lica i prostrelio pogledom. teget plavim. odjednom se uozbiljio. čujem pišeš knjigu. o čemu se radi?

 

spustio sam pogled. ne znam ni sam. o srbiji, o običnim ljudima. promuljao sam vino. znalački. i čekao šta će dalje da me pita. međutim, pitanja više nije bilo. iskapio je čašu. okrenuo se meni i počeo. i ja sam nekad mislio da postoje obični ljudi. mislio sam da je moj otac jedan od njih. uh, svašta sam mislio, ne?

ali ovde je sve obrnuto od onoga što deca mogu da zamisle kao ispravno. i tako, namestio mi je posao glavnog urednika, a da nisam ni znao. bio sam ponosan jer sam bio ubeđen da su to moje novinarske sposobnosti u pitanju. ništa veliko, znaš. pisao sam o sportu. to sam uvek voleo. fakultet, naravno, nikad nisam završio. potapšao me je po ramenu. taj fakultet ti ovde može biti samo prepreka, ne? uglavnom, bio sam totalno umišljen. sve dok nisam sreo svoju prvu ljubav, marka. mala je nečujno ušla i spustila se pored mene.

nećeš valjda opet o marku? to njega ne interesuje. pričaj mu o poslu, o novinarima, o tvojim letovanjima, o tome kako živiš. kao da ga je trgla iz sna. baš dubokog. dobro. ali marko me je u stvari uveo u pravi posao. on mi je objasnio kako sve funkcioniše. iskapio je čašu i nastavio. u cugu. vidiš, ne mogu svi novinarski tekstovi da se publikuju onako kako ih dobijem. posebno od ovih zelenih novinarčića, željnih slave. završe fakultet, otkriju neku aferu i misle da će da osvoje pulicera, ne? ma, ne ide to tako. ja im odbijam priču, tražim dokumente, dokaze. kad nabave, tražim izvor. i tako, malo ih vozam. ako su baš uporni, i nađu sve to, ja ti obavestim nekog od glavonja. mislim, onog što stoji iza tog muljatora iz afere. onda mi oni plate, zavisno od 'težine' priče. onda opet razvlačim zelenka koji je umislio da je novinar. čekiram živce, ne? posle, u zavisnosti od karaktera, ili nateramo izvor da prizna da je navlaka, ili organizujemo par anonimnih poziva. obično se useru. i tu je kraj.
s druge strane, ono što me ubija to je rad sa poslušnim novinarima. roditelji ili partija ih obuči kako se piše poželjan tekst. dobiju natuknice i pišu. to mora da se objavi, i od takvih ni bele pare ne vidim. čak sam pomalo i ugrožen, ne? međutim, već znam dovoljno tajni da mi je ovo mesto zagarantovano. a i vide ljudi da dobro radim posao.
gledao sam ga širom raširenih očiju. još nikom nisam pričao da je moj život do sada bio ispunjen čuvanjem ovaca. bio sam izolovan od svakodnevnice tolike godine. a sad prvo exit, pa srbija. u talasima. opet mi se javila stara nedoumica. ta čudna partija o kojoj je otac vićentije sa takvim ogorčenjem pričao. i niko ovde da mi objasni. boki, da li iza svega stoji ta komunistička partija, kapeju? razvukao je usta u široki osmeh i pogledao mariju. pa ti si mudriji od svih nas zajedno, ne?

oči su mu svetlucale. postale su nekako mrko teget. da, oni su iza svega, samo što se prostom deobom dele ko mutavi, pa su svakom svom klonu nadenuli i fensi imena. sve je isto, moj ozzie, sve. ako ne radiš za njih ne možeš ni apoteku da otvoriš, a kamoli partiju, u stvari filijalu, nešto kao podpartiju, ne? smešio se, ali je delovao umorno. čitava ova priča mi nije ličila na njega, kako sam ga prvi put video. možda je taj marko progovarao iz njega. osećao sam da je tužan, a opet, i da se oseća bolje što mi sve to priča. želeo sam da nastavi. otvarao sam usta, misleći da ću nešto da kažem, ali jezik mi je bio težak. mala se bolje snašla. Maldivi. pričaj mu o Maldivima.


fruškoMorski koMo 6

Published on 14:14, 03/29,2008

 mislim da je već prošlo podne kada sam ponovo ustao. na stolu je bilo hrane. ali pića ne. samo voda. otišao sam u kupatilo i gledao svoju bradu. nisam ličio ninašta. šta bi otac vićentije pomislio. posebno da zna kako pijem kao smuk. umio sam se hladnom vodom i rešio da zaboravim na njega. mala to nije imala u planu. tek kada sam seo za sto da jedem video sam tabak papira i olovku. ovi u srbiji nisu normalni. da pišem olovkom po papiru. bez kapi vina? kada se vrati tražiću da me odvede u obližnju pećinu. onda ću je mlatnuti risom papira po glavi, silovati i onda sve to zapisati. gde sam ja to došao? u svemirski brod pun praljudi? dobro je kad imaju i papir. istog momenta sam shvatio da to mora da je uzela iz nekog šteka za printer, pa sam pojurio po sobama. nigde ništa od kompjutera i štampača. možda se to ovde tretira kao dragocenost. krenuo sam ponovo od sobe do sobe. preturao i gde treba i gde ne treba. po fiokama, ormanima, pregradama. samo neki papiri o mazutu, mazutu. šta li je to – mazut? nije me interesovalo. čak sam malo lupkao i o zidove. ništa. naišao sam na dva sefa. ali ne printer. usput sam pokupio neko palićko vino. jedva progurao sa tim onu hranu i krenuo na našu terasu.

 

vila je bila pusta. kao i ovo bedno vino. mora da je vikend i da radnici iz raznih javno komunalnih preduzeća, kako ih je marija zvala, ne moraju da dolaze na održavanje. bio sam smiren. stajao sam i gledao. i pio. i pratio orla kako kruži. nedaleko. tako slobodan. u stvari, to smo samo mi, sitni ljudi, umislili. to, da je slobodan. lovi čovek. ne znam koliko dugo sam spavao kada sam čuo zvuk motora u daljini. neko se približavao vili. nagnuo sam se preko terase i gledao. iz šume je izronio veliki beli džip. baš beli. baš čudno. mala je izašla i mahnula mi, a mašina je produžila u garažu. opet mi je bilo krivo. ona stvarno ne zna da uživa u samoći. gledao sam je onako sa visine. voleo sam što sam ovde sa njom. voleo sam svaki dan proveden ovde. poslala mi je poljubac i mahnula pre nego što je nestala pod tremom.

 

bio sam zamišljen kada su se vrata lifta zalupila uz tresak. a onda nepoznati glas. vrelo, vrelo, vrelo. ćao dušo, ja sam velja. okrenuo sam se i uplašio. ono što sam mislio da je njena drugarica, bio je njen drug. jako lep, duge kose i tankog glasa. sve mi je bilo jasno. stvarno nije morao da crta, ali nosio je majicu na kojoj je pisalo 'ja sam peder'. udahnuo sam vazduh da se predstavim, ali nije vredelo. nemoj da se štrecaš. do you speak serbian? i mean, you look pretty confused, no? i thought you didn't understand what i was saying. my name is velja, but everybody calls me boki. pružio sam ruku. a mene ozzie. i možemo pričati na srpskom. ja sam srbin iz australije. mislim čist srbin. naglasio sam za svaki slučaj. pu, pu, pu. da li je to tako bitno da se naglašava? ja sam boki, četvrt mađar, četvrt nemac, trećinu srbin i ostatak peder, ne? hihihihi. onda me je privukao i zalepio svoje sitno telo uz moje. ma dođi, hani, da te triput ljubim, sve mi je marija ispričala o tebi, i kako si sladak i dobar jebač i sve naj naj. poljubio me je tri puta. nemoj da brineš, kad se ja ne brinem. marija i ja smo najbolje drugarice. a onda sam čuo malu kako mi dolazi u spas. je li tako slatka? odlepio se od mene ali me je uhvatio za dupe i okrenuo se mariji koja se sa smeškom približavala. overavam ti parče. mnogo je kjut, ne? ajde, dobro ne sevaj tim mačijim očima, neću ga više pipkati. marija mi je prišla i stegla oko struka. sikter sremice! obratila mu se. onda se okrenuna ka meni i mazno pitala. jesi li ručao? hoćeš kafu? opet kafa. tako su često pili taj gusti napitak. odmah sam joj odgovorio. znaš ti šta ja volim da pijem? pogledala me znalački i klimnula glavom. boki je već izašao sa terase i čuli smo ga kako dovikuje čujem da samo ljuštiš čaj, ne?


fruškoMorski koMo 5

Published on 11:24, 03/27,2008

posle je sve bilo lakše. to kiselo vino me je ohrabrilo. vidno sam postao sigurniji. osokolio sam se. a vi? kako vi živite od toga?

matora se trgla. valjda nije očekivala ovakvo pitanje od mene. mislim da od mene stvarno nije ništa očekivala. a najmanje da mi čuje glas. opet se nasmejala. sad sam tek video da će gornja dva zuba uskoro da odpadnu. muž ju je baš propisno mlatnuo. mada na licu nije imala modrice.

e, moj sine, pa moja partija živi od toga. a ja živim od partije. jel ti je sad jasnije?

smejala se sama sebi. svojoj mudrosti. opet sam nategao. sad se nisam stresao. ali sam bio za gutljaj hrabriji. ništa mi nije jasno. nategla je i ona. iz čašice, doduše.
vidi, ja radim prljav posao. izdvajam iz đubreta sve što se može recilirati. mislila je reciklirati. čitav dan to radim i nije mi teško. dobila sam ga tek kad sam dobre dve godine odradila posao za partiju, skupila sigurnih glasova po okolini, obradila ljude, te manjince i tako. neću ti ja sad pričati moje obaveze u detalje. jal razumeš? sad je već počela da zapliće jezikom i da se duri. bila je smešna. nastavila je polako.
Pre nego što su me ubacili u gradsku čistoću radila sam u prodavnici. od jutra do mraka, subotom i nedeljom za 150 evra mesečno. el znaš da je to ništa? ona moja pijandura pola toga popije. gladovali smo. tukli se svaki dan. nisam imala ovu sigurnu kuću. e, al kad sam se zaposlila, ma makar 5 puta više. pa ti vidi. ako treba, ma sve ću da radim za te pare. baš me briga. zaključila je. 

sipao sam joj još rakije. linuo sam taj Bermet u sebe do kraja. marija je negde nestala i osećao sam se bespomoćno. pogledao sam aždaju. ispila je čašicu do kraja i nastavila.

idem tako okolo po kućama i pričam priče vikendom. šta mi natuknu u partiji. oni tačno i znaju ko se od političara drogira, ko koga jebe. ove seljanke okolo najviše vole kad im zakucam sa Kurčirom pod miškom i kad razvezem o tome, pa još potkrepim slikom. eto sad je i čanak počeo. već nisam mogao da je pratim. to o drogi, jebanju, koječemu i činiji. o njenim pričama.

da li je tačno to što vi pričate ili baš pričate zato što nije tačno? bio sam svestan da frfljam. izbuljila se u mene i ćutala. možda me nije razumela. odkud ja znam. rekla je. onda je ustala i izašla iz sobe. mala se odmah našla tu, kao da nas je slušala. nije me gledala. samo raspremila sto, uzela me za ruku i povela u sobu. nisam nešto smeo je da pitam. iako sam pijan. nasmejala se.

ajde, slobodno pitaj. mene možeš sve da pitaš. sad sam se i ja nasmejao. nije ni ovo vino tako loše. nisam smeo da je pitam o toj partiji koju pominje. otac vićentije mi je pričao da je mnogo opasna. ta partija. je li to ta komunistička? mala je prsnula u smeh i odvukla me u sobu. pali smo na krevet i smejali se. mora da mi se od toga još više zavrtelo u glavi.

jel se ti drogiraš? pitala me je odjednom.
samo vinom i seksom. odgovorio sam. to je poslednje čega se sećam te noći.

jutro sam dočekao u bunilu, u polusnu. gledao sam sebe kako bežim kroz šumu dok me Švrća juri sa crvenom testerom i krezavo se smeje dovikujući '
tomislave, tomislave, pretesteriću te na pola, kakav si ti to srbin, tomislave, sa takvim imenom?' dok mu je glas postajao sve bliži, tražio sam pogledom stazu.
odjednom je promakla žena u crnini, a za njom postariji čovek u vojničkom odelu. otvorio sam usta, ali glasa nije bilo. onda sam osetio Švrćinu šapu na svom ramenu. probudio sam se u goloj vodi. tek je svitalo. u glavi sam slagao ostatke sna. pokušavao sam da ga rešim. odjednom mi je puklo pred očima. crvena testera. komunistička je. sad sam bio siguran.


fruškoMorski koMo 4

Published on 23:11, 03/25,2008

ajde kukavice, ustaj. al se ovaj tvoj exitaš ukenjao. gde ih nalaziš, majkeliti? uplašio se švrće? pljusnula me vodom još jednom. to me je totalno razbudilo. i treba da ga se plašiš. tresnula me je po obrazu dva puta i unela mi se u lice. mnogo si bre lep da bi bio hrvat.  jesi mešanac, a? više mi je dosadila sa tim hrvatima. znao sam da postoje ali ne i da su toliko omraženi na funkcionerskim posedima. šta me šamarate? viknuo sam. ja sam čist srbin. iz australije. pogled joj je postao blag i ljubopitljiv. odrastao sam na parohijskom imanju oca vićentija. uz njegov blagoslov i podšku sam i došao u srbiju. on želi da mu pišem kako ljudi ovde žive. obični ljudi. sve ostalo može da prati i iz australije. izgleda da sam ostavio utisak. po prvi put sam video aždaju kako se smeje. razvukla je usta i zasijao je porcelan u onom polumraku, mada je jedan prednji bio čudno iskrivljen. prislonila je upljuvana usta na moje čelo. dobrodošao sine. ajde, deco, neću vam više smetati. naglo je ustala i dok sam pogledom tražio malu, već je nije bilo. marija je ušla sa krpama i počela da briše. znači srbin? sad mi je lakše. brisala je i cedila i osmeh joj je bio sve veći. nisam mogao da verujem koliko je dobro što sam srbin. baš ovde. baš sad. bila je tako seksi sa tim krpama, na kolenima i tom kantom. videla je moju želju u očima i rešio sam da joj dokažem svoje srpstvo.sad i tu.na prečac.

večerali smo i pričali do kasno. majka joj je bila priprosta žena, i upravo mi je to trebalo. priče običnih ljudi. mada. ovde mi se sve činilo neobično. a posebno ta matora aždaja. priznala mi je da je porculanere tek nedavno ugradila. zbog partije. he, sinko moj. lako je vama tamo u belom svetu. imate zakone. imate sud koji to poštuje. vidiš, ovde cvikaju samo od tog suda u zazburu. nasmejao sam se, a ona je nastavila. ovde ti je drugi aršin, i svi moramo tako. mljackala je i punila usta. nije ti to moja pamet. ja samo slušam o čemu se u partiji priča. i tako radim. a pre pet godina marija i ja smo gladovale. jel znaš? neočekivano je uhvatila malu za ruku i učinilo mi se da su obe spremne da zaplaču. da bi ih presekao ponudio sam ih sa patê de foie gras. ovde se valjda kaže pašteta od patke. matora je namazala debeli sloj, zagrizla i pljunula. jebote, od čega je ovo, od kafe? mala i ja smo se smejali dok je ona već sve izbacila u kantu. želeo sam da je pitam o toj partiji, ali kao i uvek, neka kost mi je stajala u grlu. samo sam ćutao i gledao. trebalo mi je vino. očajnički. pogledao sam malu, pa prema salonu i namignuo. razumela je.

mama, pričaj mu o švrći, možda će da svrati, pa da zna kako da se ponaša, a ja idem do bifea. šta ćeš ti? matora je živnula. donesi mi šljivku, onu domaću, da properem ovu kafenu kremu. a onda se okrenula meni. vidi sinko, nemoj ništa da se bojiš. ako si srbin. nemamo ni švrća ni ja ništa protiv hrvata, samo ih mrzimo...a i živimo od toga, razumeš? zubima je otkinula parče kobasice i nastavila da mumlja. evo sad ću da ti objasnim baš na njegovom primeru. čovek iz siromašne porodice, s nekih brda došli. ma sećam ih se još dok su se naselili, nisam mogla ni da izbrojim koliko ih se rodilo. ko prasići. sve sestre, malo braće. nikakve škole nisu ni mogli da završe. a i da jesu bili bi sad još bedniji. opet je mljacnula pa obrisala krpom oko usta. nego ti taj švrća (a inače mu u krštenici piše tomislav, ali to ne sme niko ni da pomene). nego, on ti ne bude glup, pa već iz srednje škole počne da pravi sranja. to je bio jedini sigurni put za službu, u njegovom slučaju. naputovao se taj. i obogatio. i ko zna šta radio. možda i ubijao. ja ne znam. a, i da znam, ne bi ti rekla. eto, čovek živi od toga. jel razumeš? baš ga briga. mož svako da mu prdne pod prozor. i prdež će zadaviti golim rukama. srećom, moja flaša je stigla. neki lokalni bermet. stresao sam se. da li od prvog gutlja. ili od priče. ne znam.


fruškoMorski koMo 3

Published on 12:54, 03/25,2008

trčao sam trim stazom kroz stoletnu šumu. video sam samo stabla i grane. odjednom sam stao i slušao. samo slušao. divljinu. osetio sam da ne treba da idem dalje. ali sam krenuo. posle tri koraka osetio sam beton. pred očima mi je pukao beton. teniski teren, skwoš teren, košarkaški teren. usred nacionalnog parka. nisam mogao da verujem. svuda okolo šuma, a ovde – prostranstvo, i to besprekorno. neko je očigledno pokupio svaki list koji je pao tokom dana. betonska dolina. legao sam i gledao ptice i pio Porto. gledao, pio, slušao i upijao zrake nestajućeg sunca. a onda je došla ona. jesi li poneo hranu? pokazao sam joj bačenu kesu. sela je pored mene i prstima odvajala losos od lososa, sir od sira. sve tanko. hranila sebe i mene. pojio sam nju i sebe. bili smo kao ptice. bili smo srećni, i već pomalo pijani. ona malo više. jesam li ti rekla da kad vrištiš na ovim terenima, gore se ništa ne čuje? a ovde odzvanja. sklonio sam joj lokne s očiju. misliš čuje se eho? mislim čuje se eho. odgovorila je i nežno spustila usne na moje kapke. najnežnije do sada. nažalost, seks na betonu je bio nespretan i grub. odlučili smo da nam ni ne treba. legla je pored mene i počela da vrišti, onako bezveze, a ja za njom. sve je odjekivalo. ptice su nam se pridružile, a onda smo se smejali i smejali. ne znam koliko je to potrajalo, ali mrak je već bio nad nama.

hajde, idemo. rekla je. pričaću ti usput, valjda ćeš nešto zapamtiti. nisam bio siguran, ali sam je poslušao. kao i uvek. odjednom, niotkuda puče glas. grub, muški. seko, kad se pomazdiški vraća? jedna ljudina od čoveka je stajala u daljini. za tri nedelje, javiće ti se, ne brini! otpozdravila je marija. znali su se očigledno. veliki je nastavio šta je, novi macan? jel naš? jeste. pokupila sam ga na exitu. ogromni čovek je već otišao. i mi smo krenuli nazad. ko je ovaj? pitao sam, iako me nije ni interesovalo. osetio sam malo da mi je krivo što sam samo jedan od mnogih. izgleda da je to univerzalno muško osećanje. u ovakvim trenucima. iako je nisam ozbiljno shvatao. ipak, lepota i seks su činili svoje. misliš Švrća? e, pa mi ti ga zovemo drvoseča. ima tu fabriku drveta ili kako se već zove i to pili li pili. po ceo dan. posle dolaze kamioni i nose sve u rusiju ili belorusiju. jao, ne znam više. uglavnom u tom pravcu. pogledao sam je u neverici. u mraku su joj se samo sijale oči. ne pričaš puno. što? koračala je polako i glas joj je bio sve tiši. rekla sam ti da ću ti sve reći, šta god te interesuje, a ti piši. objavi u australiji. nemoj ovde. opasno je. za sve, za tebe, mene. odjednom je stala. vidiš koliko te volim. pričam ti o svemu. a ti samo ćutiš. i dalje sam ćutao. nisam voleo ženske razgovore, a bio sam slab da prekinem ovu njenu ljubopitljivost onako kako sam jedino umeo. pričaću ti drugi put. može? uhvatila me je za ruku i nastavili smo do gore peške. na našem, trećem spratu, bilo je upaljeno svetlo. uplašio sam se i odmah se okrenuo ka njoj. ne brini. to je majka. večeras će spavati ovde. tata je ponekad istuče, pa se pokupi. dođe kod mene i liže rane. to ti je u srbiji isto normalno, to znaš? pogledala me je sa osmehom i tupavo sam klimnuo glavom. iako sam odavde, samo sam slušao o balkanu i balkancima. često sam se čudio što ni trunku te grubosti nisam osećao u sebi. čak i kad se napijem. onda sam bivao samo tužan i izgubljen. baš izgubljen.

gde ste golupčići? jel' bre, jel ti pričaš srpski? izronila je aždaja iz mraka i turila mi prst na prsa. ma pusti ga mama, priča, samo nije od pričljivih. ajde, ostavi nas. mala me je branila. e, pitao švrća za pomazdiškog. aždaja se ukočila i bacila vatru. nije valjda video ovog tvog hrvata? budalo jedna. znaš li ti da je on klao po ratištima njih kao piliće? on ti je bre bio u nekim crvenim krletkama šta ti ja znam. pogledala me je izbuljeno. jel ti mene išta razumeš, jebote bog? mora da sam se sručio na pod i lupio glavom o nešto tvrdo jer se više ničeg ne sećam. blokaut.


fruškoMorski koMo 2

Published on 10:40, 03/24,2008

kako se zove ovo mesto? gde smo sada? gledao sam je kako halapljivo jede i čekao odgovor. fruška mora. nisi znao? vidiš, da bi se izgradila ova vila, posečeno je dosta šume. ne znam tačno. a ova planina je nešto kao nacionalni park, pa ima dovoljno. ne brini.

nasmejala se, kao da je to tako normalno i nastavila. svako jutro dolaze radnici gradske čistoće, gde radi moja mama, i sređuju imanje. šišaju travu, održavaju vrt. ona mi je i namestila da radim u ovoj vili, dok nisu tu. to mi je letovanje. prošle godine sam koristila bazen, ali sam zeznula nešto oko pumpe, pa mi je ove godine zabranila. ali, nemoj da brineš, možemo provoditi vreme u dolini, igrati tenis, košarku, svašta. nagnula se i usnama prešla ovlaš po uvetu. svašta, bukvalno. toliko je daleko da se ovde ništa ne čuje. ležao sam na jednoj od terasa i gledao prostrano nebo dok sam se desnom mašio za prelepi beli Krstač. otkrovenje na ovim prostorima. osetio sam kako klizi. vino i ona. zatvorio sam oči.

hajde, ustani. probudio me je njen glas. mala je stajala obučena iznad mene i delovala je nervozno. sad su mi javili. dolaze iz kanalizacije. skočio sam i brzo se obukao. dan je bio topao i dugo je trajao. vino mi je već iščililo iz glave, i to nije bilo dobro. nikako nije bilo dobro. Marija, jel slobodan put do kuhinje na drugom spratu? nestrpljivo me je pogledala. dobro, ali požuri, kreni ovim stepenicama što vode u suteren pa izađi na odmorištu. drži se samo leve strane, pošto radnici dolaze sa desne i proćiće kroz svih sedam kupatila. ajde brzo, ponesi i meni nešto da pojedem, znaš onaj smrdljivi sir i lotos. znao sam da misli na dimljeni losos. i onda idi pravo dole kroz garažu, pa izađi kroz izlaz gde piše 'tereni'. u redu. poslušao sam je. uglavnom sam se i time bavio od kako sam u ovom raju na zemlji. odlučio sam da iskoristim svaki dan. a posle ću pisati. šta me ionako čeka u australiji? rad na crkvenom imanju. o tome joj nisam ni pričao. bolje da ne zna. svako od nas nosi svoj krst. ovo će biti moj mesec odmora od svega. moj mesec zaborava. promicao sam pored raznih soba i nisam se usuđivao da otvaram vrata. žurio sam i srce mi je kucalo, ne znam ni sam zašto. pre nego što sam ušao u kuhinju provirio sam u salon. toliki kič u životu nisam video. skupa imitacija. teške zavese. ulja na zidu. suviše masno za moj stomak naučen na jednostavnost i alkohol. međutim, baš taj alkohol, kao da me je navodio i privukao sebi, ruka mi je sama prišla ormariću i okrenula ključ. bože, ovo nisam video ni kod našeg popa u podrumu. mozak mi je radio brzinom svetlosti i nepogrešivo odabrao matori Porto. prvo belo. sad crno. aaaa, ti si novo meso, a? a? marijin ili matorin? rhrhrh. zaorktao je radnik o uniformi i otperjao. nisam ni stigao da se uplašim. samo su mi noge ostale ukočene. stezao sam flašu. bila je još cela. i puna. to je najbitnije. uleteo sam u kuhinju i pokupio marijinu omiljenu hranu. jedva sam našao put do garaže, a još teže izlaz prema terenima. imao sam utisak da se vrtim po betonskom lavirintu. usred nacionalnog parka. blesavo. ovi ljudi su blesavi. kako je mala samo pričala o sečenju šume, kao da je to normalna stvar, ima je dovoljno. ovoliki bunker od kuće ne bih očekivao ni u prostranstvima sibira, a kamoli u svojoj maloj otadžbini. i ovi radnici. dolaze i rade i nikom ne pričaju, verovatno. možda bi onda izgubili posao. možda. kako je čovek imao obraza da sve saseče i izgradi vilu? kako se nije plašio novinara. pa nije ovo igla u plastu sena. jedna je fruška mora. a možda srbija i nije herojska prapostojbina. možda je sve to bila laž. i zašto me je otac vićentije poslao da pišem o malim ljudima? moje lutanje je trajalo taman koliko i sumanuto razmišljanje. da li mi to bubnja u glavi od seksa, vina i čudnih ljudi, zgrada i priča. exit. izašao sam.


fruškoMorski koMo 1

Published on 00:15, 03/24,2008

otvorio sam oči i ugledao šumu. debelu. baš šumu. još mi je beat bubnjao u glavi i brlja u stomaku. pojurio sam ka prvim vratima koje sam video i ispovraćao se. tek sam onda shvatio da je to u stvari neka vrsta američkog plakara. kao u filmovima. srećom dovoljno velik da ništa nisam uništio. okrenuo sam se ka krevetu, kad tamo crvene lokne. bože, gde sam sad zaglavio? poslednje čega se sećam je tvrđava i lokalno događanje exit. a šta je sad ovo? zaorbljen sa crvenokosom. provirio sam kroz ogroman prozor i osim šume video da sam u nekoj vili, po ugledu na dvorac. baš zarobljen. sa crvenokosom u dvorcu. sad je još trebala da naiđe aždaja.

 

i naišla je. u nekoj maslinasto-zeleno-narandžastoj uniformi, sa ispranom farbom i starom trajnom. proderala se. marija ustani. opet dovlačiš strance sa tog Exita. jesi li koristila one gumice što sam ti onomad ušila u haljinu? crvenokosa iz kreveta se mazno nasmejala. ne brini mama. sve je u redu. i nije stranac. hrvat je, to jest srbin iz hrvatske, ili hrvat iz srbije. ne sećam se više. šta si ti maco? gledao sam ih ne mogavši da se setim ni kako se zovem i opet se okrenuo ka onim vratima i tu dokrajčio posao. jebemte glupu, glupačo, šta dovlačiš landrokaše. treba da izgubim posao zbog tebe. jel treba letovanje da mi upropaštavaš, paorko. idem na posao, a kad se vratim da se sve blista. mala je sad ustala onako gola, prišla matoroj aždaji i poljubila je u obraz. mamice. pomazdiški se neće vratiti još tri nedelje. pusti me da uživam. sve će biti sređeno. okrenula se meni i prstom pokazala na ženu koja se okrenula leđima da izađe. jkp čistoća. ćutao sam. bilo mi je drago što matora odlazi. štštšt, šta si rekla? to su izgleda bile moje prve reči. matora radi u gradskoj čistoći. održavamo vilu bogatog funkcionera. jesi li čuo za pomazdiškog? mala je bila lepotica i poželeo sam da se totalno uključim u razgovor. da ne delujem više kao kreten koji se usrao. nisam čuo, ali sigurno mu je i deda bio bogat. ovakav dvorac usred šume? to i kod nas u australiji retko ko ima. šuma je bogatstvo. mislim da je moja rečenica ostavila utisak. mala je širom otvorila oči i nasmejala se. pa ti ništa ne znaš o srbiji. očigledno. što su ti dede bile siromašnije, to si ti bogatiji. ovde. i obrnuto. vidiš, ja se sad bojim za svoje potomstvo. mama se u poslednje četiri godine od kad radi u čistoći baš obogatila. ali to nije bitno. sad mi se unela u lice i već me je uhvatio strah da imam užasan zadah. baš užasan. zato sam naglo ustao, prišao prozoru. nemoj kroz prozor! povikala je i odvukla me je u kupatilo. nisam mogao da verujem šta vidim. đakuzi kada, najlepša keramika i uopšte, čitava prostorija je bila opremljena vrlo eksluzivno. taman sam skinuo one čudne gaće koje sam imao na sebi kada se mala vratila. nasmejala se i prišla mi. hajde da napunimo đakuzi i da se brčkamo. jesi li čuo, imamo još tri nedelje ovde. juče si mi rekao da možeš da se vratiš kući kad god hoćeš. budi ovde sa mnom. biće nam lepo. uvek sam imao problema sa svakodnevnicom kada piće ispari iz glave. malo sam je odgurnuo i bilo mi je krivo kad je spustila pogled. čekaj da ti objasnim. rekao sam. ja sam pisac i došao sam u srbiju da vidim kako obični ljudi žive. teško mi je što sam se uopšte našao ovde. danas je trebalo da bude moj prvi radni dan. danas je trebalo da budem u grgetku i pišem prvu stranicu svoje nove knjige. mala je opet podigla glavu i svojim zelenim očima počela da me zavodi. ajde ovako. ja ću ti pričati kako žive ljudi u srbiji, a ti ostani sa mnom i piši. važi? onda je povukla ruku sa mojih grudi naniže i osetila pozitivan odgovor. nisam imao kuda.