fruškoMorksi koMo 7

Published on 04/01,2008

 

sedeo je prekrštenih nogu u kičavom salonu. baš kao neka frajla. lagano je povukao dim. sedi ozzie, tu pored mene, dok marija ne skuva kafu. sipao sam ti i domaće vino. hihihi. ovo će ti zavrteti glavu, i tako to. namignuo mi je. već sam osetio da ćemo postati drugari. bio je bistar. i neobično lep. sklonio je pramen sa lica i prostrelio pogledom. teget plavim. odjednom se uozbiljio. čujem pišeš knjigu. o čemu se radi?

 

spustio sam pogled. ne znam ni sam. o srbiji, o običnim ljudima. promuljao sam vino. znalački. i čekao šta će dalje da me pita. međutim, pitanja više nije bilo. iskapio je čašu. okrenuo se meni i počeo. i ja sam nekad mislio da postoje obični ljudi. mislio sam da je moj otac jedan od njih. uh, svašta sam mislio, ne?

ali ovde je sve obrnuto od onoga što deca mogu da zamisle kao ispravno. i tako, namestio mi je posao glavnog urednika, a da nisam ni znao. bio sam ponosan jer sam bio ubeđen da su to moje novinarske sposobnosti u pitanju. ništa veliko, znaš. pisao sam o sportu. to sam uvek voleo. fakultet, naravno, nikad nisam završio. potapšao me je po ramenu. taj fakultet ti ovde može biti samo prepreka, ne? uglavnom, bio sam totalno umišljen. sve dok nisam sreo svoju prvu ljubav, marka. mala je nečujno ušla i spustila se pored mene.

nećeš valjda opet o marku? to njega ne interesuje. pričaj mu o poslu, o novinarima, o tvojim letovanjima, o tome kako živiš. kao da ga je trgla iz sna. baš dubokog. dobro. ali marko me je u stvari uveo u pravi posao. on mi je objasnio kako sve funkcioniše. iskapio je čašu i nastavio. u cugu. vidiš, ne mogu svi novinarski tekstovi da se publikuju onako kako ih dobijem. posebno od ovih zelenih novinarčića, željnih slave. završe fakultet, otkriju neku aferu i misle da će da osvoje pulicera, ne? ma, ne ide to tako. ja im odbijam priču, tražim dokumente, dokaze. kad nabave, tražim izvor. i tako, malo ih vozam. ako su baš uporni, i nađu sve to, ja ti obavestim nekog od glavonja. mislim, onog što stoji iza tog muljatora iz afere. onda mi oni plate, zavisno od 'težine' priče. onda opet razvlačim zelenka koji je umislio da je novinar. čekiram živce, ne? posle, u zavisnosti od karaktera, ili nateramo izvor da prizna da je navlaka, ili organizujemo par anonimnih poziva. obično se useru. i tu je kraj.
s druge strane, ono što me ubija to je rad sa poslušnim novinarima. roditelji ili partija ih obuči kako se piše poželjan tekst. dobiju natuknice i pišu. to mora da se objavi, i od takvih ni bele pare ne vidim. čak sam pomalo i ugrožen, ne? međutim, već znam dovoljno tajni da mi je ovo mesto zagarantovano. a i vide ljudi da dobro radim posao.
gledao sam ga širom raširenih očiju. još nikom nisam pričao da je moj život do sada bio ispunjen čuvanjem ovaca. bio sam izolovan od svakodnevnice tolike godine. a sad prvo exit, pa srbija. u talasima. opet mi se javila stara nedoumica. ta čudna partija o kojoj je otac vićentije sa takvim ogorčenjem pričao. i niko ovde da mi objasni. boki, da li iza svega stoji ta komunistička partija, kapeju? razvukao je usta u široki osmeh i pogledao mariju. pa ti si mudriji od svih nas zajedno, ne?

oči su mu svetlucale. postale su nekako mrko teget. da, oni su iza svega, samo što se prostom deobom dele ko mutavi, pa su svakom svom klonu nadenuli i fensi imena. sve je isto, moj ozzie, sve. ako ne radiš za njih ne možeš ni apoteku da otvoriš, a kamoli partiju, u stvari filijalu, nešto kao podpartiju, ne? smešio se, ali je delovao umorno. čitava ova priča mi nije ličila na njega, kako sam ga prvi put video. možda je taj marko progovarao iz njega. osećao sam da je tužan, a opet, i da se oseća bolje što mi sve to priča. želeo sam da nastavi. otvarao sam usta, misleći da ću nešto da kažem, ali jezik mi je bio težak. mala se bolje snašla. Maldivi. pričaj mu o Maldivima.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=22726

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to fruškoMorksi koMo 7