fruškoMorski koMo 9

Published on 22:31, 04/07,2008

ovo je bilo prvo jutro koje je donelo svežinu. prirodnu svežinu. isključio sam klimu i otvorio prozore. oblaci su bili kao paperje. sasvim drugačiji od onih u australiji. pogledao sam u mariju i zamislio je kao deo oblaka. već dugo nismo bili van ovog bogatog zatvora od vile.

kao da mi je čitala misli. otvorila je oči i jednostavno rekla hajmo na jezero. na licu mi se odmah videlo oduševljenje. zar ovde postoji jezero? mala je ustala. onako gola protegla se. protrljala oči i krenula prema meni. rukom sam joj pokazao vrata. nećeš od mene ovde ništa dobiti. bežimo u prirodu. voleo sam njenu poslušnost. dok je nestajala u hodnicima čuo sam kako pevuši. osetio sam čudan talas u sebi kao vetar i šuštanje lišća koji su me pozivali iz daljine. moja sreća je tog trenutka bila opipljiva.

jurili smo kroz šumu i smejali se. ovaj put nismo išli ka našoj gluvoj dolini, već ravno, ravno, prema sve jačem suncu. prema sve ređim stablima. izašli smo na otvoreno. a onda je pukao vidik. blesav i lep. baš lep. očekivao sam neki okean ili bar more. a ono samo štrafte kukuruza, i nekog sitnog rastinja. preko puta, u daljini, samo voćnjaci. ono tamo su ti kruške. a odmah pored, vidiš, to su ti kajsije. pogledao sam je. gde je jezero? priljubila se uz mene. ako budemo pratili tu liniju između krušaka i kajsija doćićemo do jezera, za jedno dva sata.

da li je prošao sat ili dva, nisam znao. ležali smo i dalje tu, na proplanku, polugoli. njene zelene oči su odjednom postale oprezne. čuješ li ? hitro je ustala i počela da se oblači. pratio sam je, a da ništa opasno nisam video. potmuli zvuk iz daljine je postajao sve jači. uhvatila me je za ruku i vukla me je prema njemu. ubrzo smo izbili na put ka dolini kojim je prošao staromodni traktor. nisam mogao da verujem koliko je bio bučan. hajde požuri, to je marko. odvešće nas do jezera. povukla me je ponovo i već sam osećao kako kao dete jurcam po prašnjavom putu dok se noge same od sebe odmotavaju i jedna drugu sustižu. da li je to bio trenutak slobode. gotovo lebdenja u užasnoj mešavini izduvnih gasova prašine i bezbrižnosti? polako smo ga stizali, a i on je nas primetio te je malo usporio. marija je ubrzala i trčeći paralelno sa njim nešto dovikivala. onda ja màšina stala. jedva sam se zaustavio i prišao mariji i njemu. pružao sam ruku da se upoznam sa simpatičnim mladićem za volanom. međutim, pružio mi je levu ruku. marko. marko iz šatrinaca. uzvratio sam čvrst stisak. ozzie. ja sam marijin drug. a pogled mi je još bio prikovan za beživotni kratki rukav koji je visio preko desnog ramena. patrljak ruke se nazirao, ali ruke nije bilo. koliko god da sam se trudio, pogled mi je i dalje bio prikovan za ono što ne postoji. možda su to bile samo sekunde. video sam da je primetio i svađalački pogledao. šta si se ukočio, imaš neki tik? a onda odjednom razvukao usta u osmeh i mahnuo glavom prema prikolici. ajde uskačite. kad dođemo do jezera prčaću ti o ruci. super ja vozim i levom, videćeš. ajd' penjite se! kao po naredbi smo uskočili u prikolicu. osetio sam da gorim od sramote. mala me je zagrlila. šta si se utunjavio. ma svi tako reaguju kad ga vide. mi smo se već naučili, a posebno on. izgubio je u slavoniji, na ratištu kad je imao 20 godina. ma nije ništa strašno! ajde, biće nam lepo na jezeru, ali da znaš da je veštačko, i može da se pliva. možda će i marko sa nama. super pliva samo sa levom rukom. aaaajde, kao da nikad nisi video invalida. pa toliki momci su izginuli na ratištu, a ovi što su se vratili kao bogalji već su se pomirili s tim. šta se ti, molim te, ubacuješ u bedak? nastavila je da priča, a ja sam prestao da je slušam. u glavi mi je bio samo onaj patrljak ruke i veselo gorštačko lice. kako je to bilo različito. tako u suprotnosti jedno drugom. da li je moguće da me je to pogodilo. ili sam se jednostavno uplašio. čega ? uplašio čega? (Dalje)


fruškoMorski koMo 8

Published on 11:15, 04/01,2008

aaaa. ti bi htela da mu ja otkrijem tajne svoga bratstva?

 

moraćeš duplo više da me napiješ, ne? marija se nasmejala, zagrlila ga i nešto mu šapnula. dobro de, pričaću mu samo o strejt facama, a ti donesi nešto da prezalogajimo. okrenuo se prema meni. opet je bio onaj stari. slatka moja, ovo ti moram ispričati. uhvatio me za koleno i opasno se približio. to zna samo marija, a sad i ti. rekla mi je da ćeš te stvarčice o kojima ti pričamo štampati tamo dole, ne? klimnuo sam glavom i trudio se da delujem ozbiljno. i pouzdano. doduše, nisam bio siguran da li mi je pošlo za rukom. flaša je već bila prazna. bilo mi je jasno da on ni ne razmišlja o tome. sklonio je ruku i udobno se zavalio. videlo se da već unapred uživa u svojoj priči.

ovo ti je najsvežiji primer. jedna bolnica u blizini. u stvari, nije bolnica, već ono za kerove i mačke, znaš? malo, malo pa nešto nabavljaju, neke aparate. to ti sve ide iz budžeta, ili da ti prevedem, novca poreskih obveznika, tih tvojih običnih ljudi, o kojima pišeš. sad zimus su nabavili neki aparat, zvani pet – verovatno se tako zove pošto se radi o ljubimcima. i naravno, našao se jedan junoša, zelembać novinarčić, a uz to i sin lokalnog glavonje. ne znam kako, nabavio dokumenta, doneo mi čovek originale, ma sve po redu, ne? ovi u bolnici potraživali pola miliončeta od države, na račun nabavke, a u stvari platili pola toga. ostatak podelili međusobno. kupili auta, stanove u okruženju. možeš misliti? i naravno da sam popizdeo! meni ni pinčike. srećom, zelembać ih uhvatio i to sa svim paprima, dokumentovano. moram da ti priznam da nisam navikao da ti mladi deluju tako brzo i efikasno. što je najbolje, iza njega tatica, glavonja. i to prilično veliki. hihihi. odjednom je počeo da se smeje i rukama pokazivao veličinu. verovatno glave. nisam ni uspevao da ga pratim u ovoj priči o kućnim ljubimcima, a kamoli da shvatim zašto se smeje. čekaj, presekao sam ga, sad mi ništa nije jasno. zar mi nisi ispričao da ti je zadatak da takve stvari ne objavljuješ? cerekao se još malo pa nastavio. ma naravno, naravno! ali zar ne shvataš? čitava ta situacija, brzina, dokumenti, tatica!!! sve je to diglo cenu, ne? cimnuo sam Đilkosa, i čovek zavrnuo tatici jaja, tatica zelenku, a ja dobio letovanje u Dubaiju (ono za Maldive je druga priča, to zaboravi). znači letovanje za prvi maj! i sad se smejem. kako je to izgovorio, tako se i uozbiljio. stvarno. ovo je bio jedan od slađih poslova, ne? sad sam već i ja shvatio o čemu se radi. bilo mu je drago kada je video razumevanje na mom licu. a šta je bilo sa ambicioznim novinarem? novinarom? junošom? uspeo sam konačno da sastavim rečenicu. dobio i on neko putovanje, usavršavanje, šta ti ja znam. ma, svi smo nagrađeni. besplatno – pomislio sam. pa zar je moguće da nema mogućnosti da se takve stvari objave? bio sam iznenađen, isto koliko i pijan. uvek ima šanse, moj ozzie, samo je takvih novinara i časopisa sve manje. mislim da ih više ne možeš nabrojati ni na prste dve ruke, samo jedne. pogled mu je već bio leden. gledali smo se u muku. nisam se usuđivao da pitam. nije se usuđivao da kaže. čuli smo da se marija približava iz kuhinje. spustio je ruku na moje koleno i uneo mi se u lice. da, i ubijali su. nećemo više o tome. samo sam klimnuo, i slučajno, sasvim slučajno, u strahu, namignuo. otelo mi se.f


fruškoMorksi koMo 7

Published on 00:34, 04/01,2008

 

sedeo je prekrštenih nogu u kičavom salonu. baš kao neka frajla. lagano je povukao dim. sedi ozzie, tu pored mene, dok marija ne skuva kafu. sipao sam ti i domaće vino. hihihi. ovo će ti zavrteti glavu, i tako to. namignuo mi je. već sam osetio da ćemo postati drugari. bio je bistar. i neobično lep. sklonio je pramen sa lica i prostrelio pogledom. teget plavim. odjednom se uozbiljio. čujem pišeš knjigu. o čemu se radi?

 

spustio sam pogled. ne znam ni sam. o srbiji, o običnim ljudima. promuljao sam vino. znalački. i čekao šta će dalje da me pita. međutim, pitanja više nije bilo. iskapio je čašu. okrenuo se meni i počeo. i ja sam nekad mislio da postoje obični ljudi. mislio sam da je moj otac jedan od njih. uh, svašta sam mislio, ne?

ali ovde je sve obrnuto od onoga što deca mogu da zamisle kao ispravno. i tako, namestio mi je posao glavnog urednika, a da nisam ni znao. bio sam ponosan jer sam bio ubeđen da su to moje novinarske sposobnosti u pitanju. ništa veliko, znaš. pisao sam o sportu. to sam uvek voleo. fakultet, naravno, nikad nisam završio. potapšao me je po ramenu. taj fakultet ti ovde može biti samo prepreka, ne? uglavnom, bio sam totalno umišljen. sve dok nisam sreo svoju prvu ljubav, marka. mala je nečujno ušla i spustila se pored mene.

nećeš valjda opet o marku? to njega ne interesuje. pričaj mu o poslu, o novinarima, o tvojim letovanjima, o tome kako živiš. kao da ga je trgla iz sna. baš dubokog. dobro. ali marko me je u stvari uveo u pravi posao. on mi je objasnio kako sve funkcioniše. iskapio je čašu i nastavio. u cugu. vidiš, ne mogu svi novinarski tekstovi da se publikuju onako kako ih dobijem. posebno od ovih zelenih novinarčića, željnih slave. završe fakultet, otkriju neku aferu i misle da će da osvoje pulicera, ne? ma, ne ide to tako. ja im odbijam priču, tražim dokumente, dokaze. kad nabave, tražim izvor. i tako, malo ih vozam. ako su baš uporni, i nađu sve to, ja ti obavestim nekog od glavonja. mislim, onog što stoji iza tog muljatora iz afere. onda mi oni plate, zavisno od 'težine' priče. onda opet razvlačim zelenka koji je umislio da je novinar. čekiram živce, ne? posle, u zavisnosti od karaktera, ili nateramo izvor da prizna da je navlaka, ili organizujemo par anonimnih poziva. obično se useru. i tu je kraj.
s druge strane, ono što me ubija to je rad sa poslušnim novinarima. roditelji ili partija ih obuči kako se piše poželjan tekst. dobiju natuknice i pišu. to mora da se objavi, i od takvih ni bele pare ne vidim. čak sam pomalo i ugrožen, ne? međutim, već znam dovoljno tajni da mi je ovo mesto zagarantovano. a i vide ljudi da dobro radim posao.
 gledao sam ga širom raširenih očiju. još nikom nisam pričao da je moj život do sada bio ispunjen čuvanjem ovaca. bio sam izolovan od svakodnevnice tolike godine. a sad prvo exit, pa srbija. u talasima. opet mi se javila stara nedoumica. ta čudna partija o kojoj je otac vićentije sa takvim ogorčenjem pričao. i niko ovde da mi objasni. boki, da li iza svega stoji ta komunistička partija, kapeju? razvukao je usta u široki osmeh i pogledao mariju. pa ti si mudriji od svih nas zajedno, ne?

oči su mu svetlucale. postale su nekako mrko teget. da, oni su iza svega, samo što se prostom deobom dele ko mutavi, pa su svakom svom klonu nadenuli i fensi imena. sve je isto, moj ozzie, sve. ako ne radiš za njih ne možeš ni apoteku da otvoriš, a kamoli partiju, u stvari filijalu, nešto kao podpartiju, ne? smešio se, ali je delovao umorno. čitava ova priča mi nije ličila na njega, kako sam ga prvi put video. možda je taj marko progovarao iz njega. osećao sam da je tužan, a opet, i da se oseća bolje što mi sve to priča. želeo sam da nastavi. otvarao sam usta, misleći da ću nešto da kažem, ali jezik mi je bio težak. mala se bolje snašla. Maldivi. pričaj mu o Maldivima.